Da li ste maštali kao dete da jednoga dana otputujete na Mesec, ali ste se razočarali kad ste kao odrasli shvatili da ne ispunjavate nijedan potreban uslov za takvo putovanje, jer niste ni kosmonaut, ni multimilioner da takvo putovanje finansirate. Ako je putovanje na Mesec ili Mars bila i ostala vaša želja, postoji jedan predeo na zemaljskoj kugli koji izgleda upravo kao površina Zemljinog satelita i planete koja nosi ime boga rata. To mesto se zove Vadi Rum i nalazi se na visokoj visoravni na krajnjem jugu Jordana. Ova jordanska pustinja poznata je, upravo, pod nazivom “Mesečeva dolina”.

Za razliku od peščane Sahare, Vadi Rum je kamenita pustinja (najviši vrh je planina Um Dami visoka 1800 metara), čiji tamnocrveni pesak i stene okolnih strmih planina čine ceo krajolik filmičnim, gotovo nestvarnim predelom. Upravo zato je spisak poznatih filmova koji su tu snimljeni poduži (Lorens od Arabije, Marsovac, Crvena planeta...) Naziv pustinje, najverovatnije, potiče od arapske reči „vadi” što znači „dolina” i aramejskog korena reči „rum” u značenju „visok“ ili „uzdignut“. Preko dvadeset hiljada natpisa i petroglifa u stenama svedoče da je pustinja bila naseljena mnogim civilizacijama, te je zato 2011. godine uvrštena na Uneskovu listu svetske baštine.

Putovanje u Vadi Rum je put u drugu dimenziju, jer ova pustinja kao da nije sa ove planete. Ekstremna na letnjim vrućinama i zimskoj hladnoći, nasilna i ćudljiva dok se sunce probija kroz isklesane sikove (kanjone) u zoru i zaranja između stena i peska u sumrak, zahtevna za beduine koji u njoj žive i osvetoljubiva prema onima koji ignorišu njene opasnosti. Od Medžida, mog lokalnog vodiča, saznajem da u pustinji ima vukova, šakala, lisica, belih gazela, zečeva, guštera, planinskih i domaćih koza, mačaka i divljih pasa, ježeva… Dok ga gledam kako po hladnom pesku hoda u čarapama (kako ne bi isprljao patike), upozorava me da ne hodam bosa zbog osam različitih vrsta škorpiona, od malih žutih, do velikih smeđih, od kojih je najopasniji ubod onih najmanjih.

Vadi Rum je dom nomadskih beduinskih plemena, podeljenih u nekoliko grupa (Zalabije, Zveideh, Sveilhien, Omran, Godman i Dbour). Najveće pleme je Zalabije koje čine meštani iz sela Rum (jedino naselje unutar zaštićenog područja). Premda neki od njih i dalje vode nomadski način života, većina lokalnog stanovništva je uključena u turističku industriju Vadi Ruma. Ovi vešti pripovedači ispričaće vam kako je pustinja oblikovala njihove živote, ugostiće vas u svojim šatorima kao da ste u smeštaju s pet zvezdica pod otvorenim nebeskim svodom, a njihov osećaj zajedništva će vas duboko dirnuti. Zbog njih je poseta ovoj neverovatnoj crvenoj pustinji za mene bila jedno je od najautentičnijih iskustava u životu.

Obilazak Vadi Ruma je putovanje kroz geološku evoluciju Zemlje, a na ovu ekspediciju možete krenuti peške, džipom ili na kamili. Ja sam odabrala privatnu džip-turu u popodnevnim satima, kako bih doživela zalazak sunca u pustinji. Vozila sam se preko crvenih dina, formacija najrazličitijih oblika koje su izvirivale iz peska i oblikovale, rečima teško opisivo okruženje. Pored nas su prolazila druga vozila, kao i turistički karavani kamila. Za ovo neverovatno iskustvo vredi se cenkati, s obzirom na to da se iznos četvorosatnog izleta sa prevozom iz Akabe, kreće od 85 do 120 evra po osobi. Tura započinje obilaskom tzv. Lorensovog izvora, rezervoara za vodu nazvanog po čuvenom filmskom Lorensu od Arabije. Zvanično ime tog izvora je Ain Abu Aineh, gde sam zatekla kamile na pojilu, a od vodiča saznala da je istina da ove životinje mogu da izdrže do osam dana bez vode. Zatim je, uz zvuke Stingove pesme „Dessert Rose”, usledila vožnja preko dina do kanjona Kazali, dugačkog i uskog kanjona, poznatog po impresivnom broju drevnih petroglifa i natpisa na zidovima stena. 

U jednom trenutku zamolila sam svog vodiča da stane, kako bih rukom u pesku, u nijansama ružičaste i crvene boje, ispisala imena meni dragih osoba i to ovekovečila fotografijama. Ljubazni domaćin me je, uz osmeh, naučio kako se na arapskom kaže „moj dragi” (habibi) i ispisao i moje ime u pesku na arapskom. Nastavljamo put ka kanjonu, gde me upozorava da se ne ulazim suviše duboko, jer je samo prvih stotinak metara dostupno svim posetiocima. Pokazuje mi rezbarije u stenama različitih oblika, ali i savremene natpise putnika vandala koji su, pošto-poto, želeli da ostave svoj trag. Zatečena nestvarnim predelima, pitam ga za drvo koje raste na ulasku u sam kanjon, misleći da u pustinji nema života. Diskretno me uveravajući koliko grešim u predrasudi da je svaka pustinja beživotna, pokazuje mi razno rastinje sa cvetovima koji su tek iznikli. Nastavljamo ka kanjonu Bara, prostranom useku koji je popularna stanica za obilazak, kao stvorena za razne sportske aktivnosti. Zatim me vodi do najvišeg kamenog mosta u Vadi Rumu (Burdah). Ovaj izazovni uspon do samog vrha nagrađuje svakog posetioca fantastičnim pogledom na celu pustinju. Pošto je vodič primetio moje ushićenje, odlazimo do još jednog jedinstvenog prirodnog luka (Um Fruth), koji je jedna od najfotografisanijih lokacija u pustinji. Nažalost, na tom mestu me stiže umor, te sam samo iz daljine videla “Sedam stubova mudrosti” - formaciju stena nazvanih po knjizi T.E. Lorensa. 

I za kraj ostaje ono najlepše. Odlazimo do podnožja planine Um Sabatah, odakle se pruža nestvaran pogled na pustinju. Rasedi među stenama koji su se pretvorili u prelepe kanjone (sikove), prirodni lukovi u stenama nastali delovanjem vetra, peščane dine crvenog i ružičastog peska i drugi fascinantni kameniti oblici koji se uzdižu s pustinjskog platoa i dodaju dramatičnost reljefu, pravo su remek-delo najvećeg umetnika na svetu, Majke prirode. Dok čekam zalazak sunca, moj vodič priprema mi bedunski čaj u pustinji. Od okolnog rastinja pali vatru, u starinski čajnik dosipa vodu, u koju nakon što je provrela, stavlja crni čaj i šećer. Kaže mi da pravi beduini piju čaj s mnogo šećera. Ovaj nesvakidašnji prizor zapaža grupa mađarskih turista koja nam se pridružuje. S našim susedima razmenjujem utiske i na ovom udaljenom mestu osećamo izvesnu povezanost, jer dolazimo iz sasvim drugačijeg krajolika. Kad je sunce zašlo, noć je počela da „guta” pustinju, donela je hladnoću i nebo puno zvezda. I baš tu, daleko od svega, setila sam se Kantovih reči koje najbolje opisuju svaku moju misiju, pa i ovu pripovedačku: „Zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni.” A zvezdano nebo u pustinji Vadi Rum zaista je posebno.