На југоистоку Узбекистана, у живописној долини реке Зеравшан, окружен планинама Памир-Алтај, налази се град Самарканд. Какве год епитете за њега смислили филозофи и песници – Огледало света, Врт душе, Бисер Истока, Лице Земље – сву његову лепоту и раскош немогуће је исказати речима.

Током своје вишевековне историје, овај легендарни град доживљавао је периоде успона и падова, био подвргнут разорним налетима страних освајача, изнова се рађао и постајао још лепши. Трговачки путеви на запад - у Персију, на исток - у Кину и на југ - у Индију, преплитали су се у Самарканду, граду-раскрсници на великом Путу свиле. Основан када и Рим, Самарканд је био сведок свих важних догађаја, а међу освајачима, који су своје име уписали у историју града, истичу се Александар Велики, Џингис Кан и Амир Тимур (Тамерлан). Неке од најлепших грађевина у Самарканду настале су из жеље великог ратника, владара и мецене Тимура да улепша престоницу свог огромног царства. За време његовог унука Улугбега, Самарканд постаје научни и културни центар захваљујући првој опсерваторији и бројним медресама које су окупљале најбоље астрономе и математичаре тог времена. И славни Марко Поло је био опчињен овим невероватним градом. Данас је Самарканд други највећи град у Узбекистану, који је од престонице Ташкента удаљен три стотине и педесет километара. Да се налази у Европи или Америци, туристи би га у хордама опседали као некад његови славни освајачи. Премда је данас неправедно изостављена туристичка дестинација на мапи света, његову важност препознали су 2001. године чланови Комисије Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу који су Самарканд уврстили у Унескову листу светске баштине.

У самом срцу Самарканда налази се прави архитектонски бисер - трг Регистан. Овај јединствени споменик оријенталне архитектуре окружен је, са три стране, медресама чији су портали окренути ка централном делу трга. У преводу са узбечког, реч регистан значи пешчара. У давна времена овај трг, прекривен у потпуности песком, био је центар древног Самарканда, где су градске власти објављивале канове указе, прослављани су празници, извршавана јавна погубљења, али то је било и место одакле је војска полазила у ратове. Некада су око трга постојале трговачке аркаде у којима су занатлије и пољопривредници продавали своју робу. Сви путеви у тадашњем Самарканду водили су до Регистана, који је од најранијих дана до данас, био и остао центар јавног живота града. На тргу се налазе три медресе: Улугбегова медреса која носи име по свом оснивачу (ту се изучавала астрономија, филозофија и теологија), Шер-Дар медреса која је заправо копија Улугбегове медресе и Тилија-Кари која се славу стекла захваљујући својим златним декорацијама. Некадашње учионице и спаваонице у медресама претворене су данашње сувенирнице. Овај трг постаје ноћу главна атракција у граду због декоративног осветљења на медресама и светлосно-музичког спектакла који сваке вечери почиње у девет часова.

У непосредној близини Регистана налази се једна од најлепших џамија које су моје очи виделе. Име џамије - Биби Ханума - је веома поетично, као и легенда везана за њену изградњу. Према предању, џамију је подигла Тимурова вољена жена, у част повратка мужа из похода на Индију. Према њеном плану, џамија је требало да постане најграндиознија грађевина Самарканда. Архитекта се, надгледајући изградњу места за молитву, лудо заљубио у прелепу краљицу и на сваки могући начин је одлагао завршетак радова. Биби Ханума је била бесна због кашњења, пошто је очекивала мужа да се врати кући, а џамија још увек није била саграђена. Зато је свакодневно пожуривала главног неимара који је остао упамћен по постављеном услову: здање ће бити завршено на време, ако му она дозволи да је пољуби. На то је Биби Ханума наредила слуги да донесе јаја офарбана у различите боје, одговоривши архитекти: „Погледај ова јаја. Само по изгледу су различита, али изнутра су иста. Такве смо и ми жене! Могу да ти дам било коју од робиња коју пожелиш.” Тада је архитекта тражио да му донесу две чаше: једну је напунио водом, а другу белим вином, рекавши: „Погледајте ове чаше, изгледају исто. Али ако попијем једну, ништа нећу осетити, а ако попијем другу, опиће ме. То је љубав! ” Тако је Биби Ханума морала да пристане на услов дрског неимара. Међутим, пољубац је био толико страствен да је на њеном нежном образу остао блистав траг. Када се Тимур вратио из похода, одушевио се поклоном своје жене, величанственом џамијом, коју је архитекта завршио на време, али траг пољупца на образу његове вољене није остао непримећен. Како се ова прича завршила, није познато. Према једној од распрострањенијих верзија, Тимур је убио градитеља и наредио да буде сахрањен у подземном маузолеју, где је сместио своју библиотеку. После Тимурове смрти, библиотека је припала Улугбегу, који ју је значајно проширио, али је после његове смрти нестала без трага. Џамија је, пак, срушена у земљотресу 1897. године и недуго затим поново је реконструисана.

На Сијаб пијаци, шареном оријенталном базару, који се налази наспрам Биби-Ханума џамије, на коју туристи долазе, како због атмосфере (у питању је огромна пијаца са откривеним делом где се продају воће и поврће, и наткривеним где се могу пазарити сувенири, зачини и оријентални слаткиши), ја сам се једног топлог септембарског преподнева цењкала за тиркизно плави огртач. Са продавачицом, средовечном женом у зеленој хаљини и златним зубима као ознаком вишег сталежа, споразумевала сам се на руском језику. Интересантно је да старији Узбекистанци, осим матерњег, течно говоре и руски, за разлику од младих који су, пак, више опредељени ка енглеском. Из радње сам изашла задовољна, обећавши продавачици да ће њена фотографија бити објављена у српским новинама. Цену хаљине ми је са 150.000, спустила на 100.000 сума, што је у противвредности око хиљаду динара, те ми је касније било жао што нисам узела и други, зелени огртач, за који се нећкала (а нисам га купила, јер сам путовала само с ручним пртљагом – ранцем на леђима). У време мог боравка у Узбекистану, за један евро добијало се око 12.000 сума, те сам тако, после много година, поново била милионерка, јер сам за размењених сто евра добила невероватних - милион и двеста хиљада сума! Подсетник на немиле године инфлације били су и дилери девиза на Сијаб пијаци код којих сам новац разменила, будући да је у банци званични курс био знатно нижи. За оне који се одлуче да отпутују у Узбекистан, треба напоменути да наше платне картице тамо, углавном, не пролазе, те се у хотелима и по ресторанима, као и другим објектима плаћа искључиво у готовини. За пет дана боравка нисам успела да потрошим ни сто евра, јер су цене, за наше прилике, врло приступачне. Примера ради, ноћење с доручком у пристојном хотелу с три звездице кошта око двадесет, до двадесет пет евра, оброк у ресторану (пилав с јагњећим месом, салатом и чајем), износи око пет евра, вожња таксијем од петнаест километара коштала ме је невероватних триста динара (литар горива је шездесет динара, а за наручивање таксија сам користила искључиво „јандекс“ апликацију), улазнице за локалитете су скупље и коштају око четристо динара за стране држављане (за домаће су знатно јефтиније)... Да ова прича са ценама не би деловала бајковито, треба скренути пажњу да у већини супермаркета у граду нису видно истакнуте цене, већ се продавци служе „одокативном“ методом – тако да, на пример, флаширана вода од литар и по може коштати од 1.000 до 5.000 сума у истој радњи, зависно од тога ко је купац (реч је о износима од десет до педесет динара).

Пре одласка у Узбекистан, на Инстаграму су ме привукле фотографије места под називом Шах-и-Зинда. У почетку нисам знала о каквом локалитету је реч, да би након обиласка овог јединственог комплекса некропола, схватила да је то, заправо, најлепши маузолеј који сам имала прилику да посетим. Кад се закорачи у комплекс и попне уз тридесет и шест степеница, стиже се у галерију с криптама под отвореним сводом, односно на једну узану улицу коју у народу зову Гробљанска улица. У тој, једној од најлепших галерија на свету, налазе се величанствене плаво-зелене некрополе саграђене у периоду од 1370-1449. године у којима су сахрањени шири чланови породице Амира Тимура и други значајни људи из његовог времена. Цео комплекс је добио име по замишљеном гробном месту рођака пророка Мухамеда, Кусама ибн Абаса, кога су звали „Шах-и-Зинда“, што у преводу с персијског значи „Живи краљ“. Био је један од оних који су проповедали ислам на овим просторима, те је зато овај комплекс постао важно ходочасничко место. Од занимљивих података, вредно је напоменути да је у средњем веку ходочашће до гроба „Живог краља“ било изједначено са хаџилуком у Меку. 

Када су у јуну 1941. године, одлуком владе Узбекистана, археолози отворили гробницу Гур-Емир, њихова ископавања су потврдила да су Велики Тимур и његови унуци Мухамед Султан и Улугбег, као и његови други потомци - Тимуриди, заиста ту сахрањени. Овај јединствени маузолеј, кога красе четири угаона минарета и портал, украшен техником резбареног мозаика, изграђен је да буде вечна кућа за Тимуровог вољеног унука Мухамеда Султана који је умро млад. Али историја је одлучила другачије. Само три године након смрти унука, и сам Тимур је доживео исту судбину: током похода на Кину разболео се од упале плућа и умро је. Од водича сам сазнала да је Тимур себи направио много мању гробницу у Шахрисабзу, у којој, ипак, није сахрањен јер су, након његове смрти, сви путеви ка њој били завејани. Касније су Улугбег, који је постао познат као велики астроном средњег века, али и други Тимуриди, нашли своје последње уточиште у тој гробници.

Када је совјетски антрополог и рестауратор Михаил Михаилович Герасимов те 1941. године, отворио Тимурову гробницу, учинио је то како би реконструисао скулптуралне портрете Тимурида на основу њихових сачуваних лобања. Занимљиво је да је, у време ископавања, у Самарканду кружила легенда да ће на оног ко отвори гробницу бити бачена клетва. Наводно, на гробу су исписана два упозорења: „Када ја устанем из мртвих, свет ће се трести“ и „Ко год ме узнемири, мој гроб ће ослободити још већег освајача него што сам ја“. Будући да је гробница отворена два дана пошто је Немачка напала Совјетски Савез, Стаљин је наредио да се Тимурове кости одмах врате у Самарканд. Потом су Совјети добили битку код Стаљинграда. Моја препорука је да овај маузолеј посетите у смирај дана, с обзиром на то да се у непосредној близини овог маузолеја налази парк са многобројним фонтанама.

Уколико вас је моја репортажа привукла, знајте да за посету овом чаробном граду није потребан џак пара. До Узбекистана се најповољније може стићи редовним летом „Визера“, с преседањем у Абу Дабију. Мене је цена повратне карте, са укљученим ручним пртљагом ограничених димензија, коштала сто тридесет евра (износ варира у зависности од датума путовања и пртљага који неретеко кошта више од саме карте). Узбекистан је једна од најбезбеднијих држава на свету, тако да, ако немате друштво за путовање, немојте да вам то буде једина препрека. Најбоље време за посету су пролеће и јесен, с обзиром на то да су зиме хладне, а лети температура често прелази и педесет степени.