Sećam se dobro trenutka kada sam prvi put videla reportažu o Petri na televiziji. Poželela sam tada da jednog dana otputujem u taj izgubljeni grad od kamena. Želja mi se ostvarila mnogo godina kasnije. Koliko god čitali o Petri, ništa od toga nije dovoljno, morate sa sami uveriti o mit o ovom drevnom gradu. Društvene mreže su stvorile iluziju da je Petra samo čuvena Riznica (Al-Khazneh), a to je samo jedan od sačuvanih 800 objekata. Petra (na grčkom znači “kamen”) je ceo jedan grad, uklesan u stenama crvenkaste boje zbog čega je svetu poznat i kao “crveni grad” odnosno “ružičasti grad”.

Petra je danas simbol Jordana, kao i jedna od najposećenijih jordanskih i svetskih turističkih atrakcija. Bila je dugo skrivena od očiju javnosti, sve do 1812. godine kada se prepredeni švajcarski istraživač Johan Ludvig Burhardt maskirao u Arapina, nasamarivši lokalne beduine koji su ljubomorno čuvali ovaj vekovima izgubljen grad. Petra se od 1985. godine nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine, a najpoznatiji objekat u Petri, Riznica je 2007. godine proglašen za jedno od sedam čuda Novog sveta.

Drevna Petra je danas ogromno arheološko nalazište, a iznenađujuća je činjenica da jedinstvene građevine isklesane u stenama zauzimaju tek petnaest posto ukupne teritorije. Veruje se da se ispod površine nalazi veći deo grada koji čeka da bude otkriven, što bi arheolozima pomoglo u razotkrivanju misterija o Petrinoj ranoj prošlosti, kao i intrigantnim vizantijskim i grčkim razdobljima. Do samog ulaza u Petru vodi samo jedan put, kroz uski i krivudavi kanjon Sik. Usečena u stenama, sa svih strana opkoljena liticama, Petra je bila neosvojiva iz pravca istoka, zapada i juga. Svi karavanski putevi su vodili kroz Petru, strateški smeštenu na raskrsnici puteva koji su spajali Egipat sa Sirijom, te južnu Arabiju sa Sredozemljem. Veruje se da su je izgradili Nabatejci u četvrtom veku pre nove ere. Bila je prestonica prvog nabatejskog carstva i regionalni centar trgovine začinima, tamjanom i smirnom, od kojih je cela južna Arabija živela. O Nabatejcima se, zapravo, vrlo malo zna. Bili su nomadski Arapi koji su se od pustinjskog naroda uspešno preorijentisali u trgovački, a naročito su bili vešti u klesanju kamena i sakupljanju kišnice. Uspeli su da preusmere reku uz pomoć isklesanih “vodovodnih cevi” koje se danas mogu videti sa obe strane kanjona (kanjon Sik je prvobitno bio rečno korito Vadi Muse), kako bi sprečili poplave i kako bi osigurali snabdevanje vodom. Priviknuti na život u pustinji, lako su odbijali napade neprijatelja, koristeći prednosti planinskog terena tog područja. Držali su monopol u pustinjskoj trgovini, ubirajući porez od karavana kamila koji su se zaustavljali u Petri radi odmora. O tome su ostala isklesana svedočanstva u stenama u kanjonu Sik, gde se danas mogu videti impresivni reljefi kamila u prirodnoj veličini. Nabatejska civilizacija dostigla je vrhunac između prvog veka pre naše ere i prvog veka naše ere. Tada je izgrađena čuvena Riznica za koju se veruje da je mauzolej nabatejskog cara Arete IV, u kojoj je po predanju, bilo skriveno blago, te se zato ustalio naziv “riznica”. Rimljani su nasledili Petru na vrhuncu njene slave, uključivši je u svoje carstvo. S otkrićem pomorskih trgovačkih puteva opada značaj Petre, a nakon serije nekoliko jakih zemljotresa mnoge građevine su razorene. U vizantijskom periodu izgrađeno je nekoliko hrišćanskih crkava, međutim, grad nastavlja da propada što je dovelo do postepenog napuštanja Petre do ranog islamskog doba. Prema postojećim izvorima, Petra tada pada u zaborav istorije, jer je tek nekoliko beduinskih porodica preostalo da živi u njoj, sve do ponovnog “otkrića” grada 1812. godine.

Put kroz kanjon Sik je, pre nekoliko godina asfaltiran, te se nemojte iznenaditi što ćete primetiti veliki broj mini-vozila koja prevoze posetioce. Čuvajte se drskih i napadnih osoba na ulazu u lokalitet, koje će vam nuditi “prevoz uključen u cenu ulaznice” na kamilama, konjima i magarcima. Opsedaće vas i pratiti uporno, a savet je da ih ignorišete, s obzirom na to da jahanje izmučenih životinja nije uključeno u cenu ulaznice, te ukoliko pristanete, budite spremni na neprijatne scene na kraju putovanja. Takođe, izbegavajte sve one koji će vam nuditi da vas fotografišu na kamili ispred čuvene Riznice, jer je penjanje na kamilu besplatno, ali će vam naplati silazak s pustinjske “lađe”. Izbegavajte i one koji će vas vući za rukav da napravite najlepše fotografije sa uzvišenja neposredno iznad Riznice, jer tih nekoliko koraka uspinjanja, zarad lepe fotografije, koštaće vas desetak jordanskih dinara po osobi. U slučaju eventualnih neprijatnosti, imajte u vidu da na platou ispred Riznice dežura lokalni rendžer i policija, te se njima obratite za pomoć.

Neopisiv je osećaj jeze i divljenja dok hodate kanjonom Sik. Možda je to i najlepši deo obilaska celog lokaliteta, ukoliko se oduprete svim drskim ponudama. Postoji nekoliko pešačkih tura kroz nekadašnju prestonicu Nabatejskog carstva. Savetujem da se obučete slojevito, udobno obujete i ponesete nešto hrane i vode, kao i da izaberite turu koja je u skladu s vašom kondicijom i vremenom koje ste odvojili za obilazak Petre. Ja sam odabrala glavnu maršrutu (od centra za posetioce do Ad-Deir manastira), za koju treba izdvojiti oko šest do sedam sati hoda, s usputnim stajanjima radi predaha. Ako zaboravite na 800 i kusur stepenika koje vode do samog manastira, ova ruta je prično “laka” u poređenju s drugim, znatno zahtevnijim.

Interesanto je da su drevni neimari Petre veliku pažnju pridavali ekvinocijima i solisticijima, jer je većina znamenitosti u Petri usklađena sa položajem sunca na horizontu. Pored svetski čuvene Riznice, preostale najznačajnije građevine u Petri su grobnice, isklesane u stenama, rimski teatar i manastir. Upitan je izraz “građevina”, s obzirom na to da se, kod očuvanih objekata u Petri, ne radi o građenim spomenicima nego o objektima koji su uklesani u stene. Tako je, na primer, rimski amfiteatar u Petri jedini takav na svetu koji je isklesan u celosti: ima 33 isklesana reda sedišta gde je svojevremeno moglo da prisustvuje oko pet hiljada ljudi. Naspram amfiteatra, koji su “otkrili” američki arheolozi 1961. godine, malazi se tzv. “kraljevski zid”. Reč je o monumentalnim grobnicama, isklesanim u stenama, na kojima se razaznaju nabatejski, grčki i rimski uticaji. Od lokalnih vodiča sam saznala da je manastir Ad-Deir prvobitno služio kao religiozni kompleks Nabatejaca, da bi sa dolaskom hrišćana bio pretvoren u crkvu. Unutrašnjost ove “građevine” koja izuzetno podseća na Riznicu, je prazna, išarana grafitima i potpisima putnika vandala. Najlepše fotografije nastaju u pećini koja se nalazi naspram manastira, iznad beduinskog kafea gde možete da se okrepite. Petra će vam ispričati priče o svojim mnogim stanarima, ne samo Nabatejcima, o čemu danas svedoče ostaci njhovih hramova (visoko mesto žrtvovanja, veliki hram, zamak Faraonove kćerke, vizantijska crkva).

Ukoliko vam nije dovoljan dnevni obilazak Petre, možete je posetiti i noću, ponedeljkom, sredom i četvrtkom. Ta romantična tura (Petra by Night) je poseban događaj, kada put kroz kanjon Sik i plato ispred Riznice bivaju osvetljeni samo uz pomoć plamena mnogobrojnih  sveća, a ovo zadovoljstvo će vas koštati dodatnih dvadeset jordanskih dinara. Kažu da je najbolje vreme za posetu Petri, od marta do juna, ili u ranu jesen, od septembra do kraja oktobra. U januaru ove godine, kada sam je posetila, bilo je nestvarnih 18 stepeni, te sam se pitala kako je onda u proleće i leti. Doduše, možda sam samo imala sreće, jer Univerzum nagradi sve one koji umeju da čekaju na ostvarenje svog sna.