Na sam pomen Belorusije, postavlja se toliko pitanja: Da li je opasno, da li vlada siromaštvo, ima li represije i vanrednog stanja...? Zašto je država koja u svom nazivu ima pridev “belo” stavljena na “crnu listu” Evropske Unije? Da li je, uopšte, danas moguće putovati u tu zemlju, od osam miliona stanovnika, koja je najverniji saveznik Rusije? Mnoga od tih pitanja su se vrzmala i meni po glavi pre puta, ali posle nekoliko dana koje sam provela u ovoj zemlji, mogu reći da me je Belorusija prijatno iznenadila. Šteta je što turističke agencije u Srbiji u svojoj ponudi nemaju posete ovoj zemlji, jer u njoj ima mnogo toga lepog, korisnog i zanimljivog da se vidi i doživi.

Rođena sam početkom osamdesetih godina prošlog veka, ali se ne sećam kako su izgledala putovanja u tadašnje inostranstvo, jer smo porodično odlazili na odmor jednom godišnje tri nedelje na ostrvo Hvar. Kakva je to moćna zemlja bila, a još više njen pasoš - saznala sam tek kasnije iz priča starijih ljudi. Međutim, nije ni tada sve bilo idealno, a mi smo narod koji je brzo zaboravio kako je izgledalo živeti u socijalizmu. Nedavno sam imala priliku da se simbolički vratim u tu prošlost i ostvarim svoju dugogodišnju želju da posetim Minsk. Pored ostalog, prisustvovala sam obeležavanju Dana pobede 9. maja, uz mnoštvo crvenih zastava sa srpom i čekićem, komunističkih parola i sličnih anahronih obeležja.

Kopnenim putem u Belorusiju je, zbog sankcija Evreopske unije, preko zapadnih granica moguće ući samo iz pravca Litvanije. Ako ste se nekad zapitali da li je teže ući u Evropsku uniju ili iz nje izaći, moj odgovor, posle pet i po sati čekanja na beloruskoj granici, glasi: najteže je ući u Belorusiju! Premda je Minsk udaljen svega dva i po sata vožnje od Viljnusa, glavnog grada Litvanije, a na autobuskoj karti je pisalo da vožnja traje ukupno pet sati, moja avanutura se odužila na sedam i po sati putešestvija. Granica između ove dve zemlje je, bez premca, najbolje kontrolisana u Evropi, a do pre tri decenije nije ni postojala. Danas je to granica između Evropske unije i Evroazijskog ekonomskog saveza, između NATO-a i ODKB-a, između Zapada i Istoka. Procedura prelaska preko “fronta” je takva da svi putnici, sa svim stvarima, moraju da izađu iz autobusa, pokažu pasoše, prođu kroz skener, nakon čega carinik ima pravo da vam dodatno detaljno pregleda prtljag. Srećna okolnost je da državljanima Republike Srbije (još uvek) nisu potrebne vize, za razliku od mnogih građana Evropske unije kojima baš i nije lako da pribave sva dokumenta za dozvolu ulaska u Belorusiju. 

Belorusija je pretežno ravničarska zemlja, sa najvišim vrhom od svega 346 metara iznad površine mora. Uz to, Belorusija ima najviše močvara u Evropi, ali i gustih šuma od kojih su neke pod zaštitom Uneska. Minsk se udobno smestio na obalama dveju reka Svislača i Nemiha. Prvi put se u istoriji pominje 1067. godine, ali se ne zna kad je i kako nastalo njegovo ime. Po legendi, vezuje se za diva Menesa, koji je u vodenici mleo kamenje praveći hlebove za svoje podanike. Navodno je izlazio samo noću da bi hvatao ljude koje je pretvarao u svoje robove, sve do jednog dana kada su se njegovi potčinjeni pobunili i, uz pomoć čarobnjaka, spalili vodenicu i proterali diva. U znak sećanja na diva Menesa nastalo je ime grada. Etnografi, pak, smatraju da Minsk nosi ime po vodotoku Menka. 

U prošlosti Minsk je bio pod litvanskom i poljskom vlašću, da bi od 1793. godine pripao Rusiji. Teška sudbina beloruskog naroda ogleda se i u tome što je državu, ali ne i samostalnost, dobio tek 1919. godine u okviru SSSR-a. Belorusija je dobila nezavisnost tek raspadom Sovjetskog Saveza 1991. godine. Za hiljadu godina postojanja, Minsk je čak deset puta rušen, naročito u vreme Napoleonovog pohoda na Rusiju i nemačke okupacije (1941-1944), kada je oko osamdeset odsto grada potpuno uništeno, a ubijeno oko četiri stotine hiljada stanovnika. Zbog svoje teške sudbine i junačkog otpora, Minsk je 1974. godine proglašen za grad-heroj, a dan kada je oslobođen od nacista (3. juli 1944. godine), obeležava se svečanom paradom svake godine.

Od Irine, devojke koju sam upoznala u autobusu i koja se ponudila da mi bude vodič, saznajem da se po okončanju Velikog otadžbinskog rata pristupilo obnovi grada u soc-realističkom, tačnije staljinističkom duhu. Objašnjava mi da su stranci uvek iznenađeni čistoćom ovog grada, u šta sam se i sama uverila, jer sam u celom gradu primetila samo dva opuška na ulici i jednu neispražnjenu kantu za smeće. Dok mi Irina priča kako je njima teško da putuju van granica svoje zemlje, zavidim joj na način koji ona ne može da razume. Minsk sa svojim širokim bulevarima (prospektima), brojnim parkovima i jezerima i, nadasve zadivljujućom čistoćom, predstavlja prijatno mesto za život. Ne vredi ni što poredim njen grad sa drugim evropskim prestonicama (a proputovala sam celu Evropu), jer ona i njena generacija imaju drugačije stavove.

Moji utisci o Minsku su do kraja boravka, iz dana u dan, bivali sve lepši i pozitivniji. Gde god da krenete i u koje god doba, osećate se bezbedno. To je grad bulevara u kojem “preko puta” znači udaljenost barem pola kilometra, a “iza ugla” i više od kilometra. U prestonici Belorusije dominiraju zgrade čiji se spoljni izgled održava, na njima nema grafita, plakata i razvaljenih vrata. Sve u gradu je prostrano, čisto i uredno. Neobičan je to osećaj, jer sam se vratila u godine mog detinjstva. Recepcionarka u hotelu u kojem sam odsela obučena je u odeću koja se tada nosila. Ljubazno mi preporučuje nekoliko restorana sa tradicionalnom kuhinjom. Izabrala sam lokal na uglu Lenjinove i ulice Komunističkog saveza omladine, naspram zgrade ozloglašenog beloruskog KGB-a.  Zatičem ljude koji strpljivo čekaju da uđu u posve moderan enterijer. Pušenje unutar ugostiteljskih objekata je zabranjeno, cene su slične našim, a ponegde i povoljnije. 

Očekivala sam opustošenu zemlju, jer dobro pamtim kako je bilo nama u vreme sankcija (prazni rafovi radnji, odlazak u susednu Mađarsku po hranu, čekanja u redovima za namirnice koje su se kupovale uz bonove….), a zatekla sam grad sa više tržnih centara nego što ih ima u Beogradu. Zbog pomenutih sankcija, nisam očekivala prodavnice evropskih robnih marki, kao što su “Zara”i “Mango”, a iznenadila sam se kad sam videla da i radnje iz međunarodnih prehrambenih lanaca, kao što su “Mek”, “Fridays”, “KFC”, “Burger king”, takođe, sasvim normalno dočekuju goste. Toliko o moći propagande! S druge strane, postoji i GUM (Glavni univerzalni magazin), s nazivom iz vremena komunizma, na centralnom gradskom Bulevaru nezavisnosti, dugačkom neverovatnih petnaest kilometara. 

Dok šetate gradom čini vam se da Minsk nije imao istoriju pre i posle Oktobarske revolucije. Državni i gradski simboli, grb, zastava, imena institucija i nazivi ulica i dalje su iz sovjetskog perioda. Ko hoće da snima film iz vremena SSSR, u Minsku dobija besplatnu scenografiju! Metro stanice nose “nostalgične” nazive (Lenjinova, Oktobarska, Komsomolska...). Veoma su uredne, kao i svi podzemni prolazi. S druge strane, Minsk ima, kao što sam navela, i mnogo modernih zdanja, evropskih brendova, molova…

Premda Minsk broji skoro dva miliona stanovnika, centralni deo grada se može obići laganim hodom za dva dana. Obilazak Minska sam započela u Gornjem gradu, istorijskom centru gde se organizuju sve značajne manifestacije u gradu. Tu se, na Trgu slobode, odakle se pruža lep pogled na reku Svislač, nalaze Gradska kuća, ukrašena tornjem sa satom i saborni pravoslavni hram Svete Trojice. Tu su i turistima nezaobilazne Zubitska i Internacionalna ulica, boemska četvrt grada sa mnoštvom kafića i restorana. Dve autobuske stanice odatle udaljen je Muzej istorije Velikog otadžbinskog rata koji se nalazi u parku Pobede u kome je i Trijumfalna kapija Minska.

U neposrednoj blizini Gornjeg grada, tačnije odmah iza Trga slobode, nalazi se prostrani trg na kome dominira monumentalna zgrada Palate Republike, u kojoj se održavaju koncerti i druge kulturne manifestacije, kao i Muzej minijatura, najposećeniji muzej u Minsku, u kome su izložene makete najznačajnijih beloruskih građevina. Tu je i najveći gradski park Gorki gde je podignut spomenik Maksimu Gorkom, po kome park nosi ime. Park je idealno mesto za porodičnu zabavu zbog svojih sadržaja: cirkusi, čamci, loptasti bazen i glavna atrakcija - Feris točak, visok 54 metra. Naspram parka, na Aveniji nezavisnosti, nalazi zgrada beloruskog državnog cirkusa, ispred čijeg ulaza su postavljene tri skulpture jahača, klovnova i piramide životinja, koje privlače pažnju posetioca. 

Park Gorki izlazi na obale reke Svislač gde se, tačno naspram Gornjeg grada, nalazi najlepši kvart Minska, živopisno predgrađe brdo Triniti ili Trojeckoje, prepoznatljivo po crvenim krovovima starih zgrada i uzanim kamenim ulicama. Kada je reč o poreklu toponima mesta, pretpostavlja se da naziv potiče od imena obližnje i najstarije beloruske katoličke crkve Svete Trojice koja datira iz 1390. godine. U blizini se nalazi monumentalna zgrada beloruskog Boljšoj teatra (Nacionalno pozorište, opera i balet), izgrađena 1933. godine u stilu konstruktivizma, u kojoj se godišnje održi oko 240 predstava. Do ovog zdanja je i jedno malo ostrvo poznato pod nazivom “Ostrvo suza” do koga se stiže mostom iz Triniti predgrađa. Na ostrvu se nalaze kapela i spomen obeležje podignuto u čast sovjetskih vojnika poginulih u ratu u Avganistanu sedamdesetih godina dvadesetog veka. Nedaleko odatle je jedan od simbola grada, memorijalni Spomenik slobode, obelisk visok četrdeset metara u čijem podnižju bukti večna vatra, čiji je plamen upaljen na dan proslave nacionalnog praznika Belorusije, 3. jula 1961. godine. Obelisk je mesto hodočašća svih Belorusa koji se sećaju svojih najbližih poginulih u Drugom svetskom ratu i u njegovom podnožju su urezane četiri najznačajnije scene iz Velikog otadžbinskog rata.

Turistima je, pak, najzanimljivije mesto u gradu Trg nezavisnosti. Na njemu se nalaze najlepši primerci zgrada tzv. staljinističke arhitekture (sedište beloruske Vlade, Centralne izborne komisije, Centralnog ureda pošte i Državnog univerziteta), podzemni tržni centar i monumentalna skulptura Vladimira Iljiča Lenjina po kojem je trg u prošlosti nosio ime. Na Trgu je i “crvena” crkva Svetog Simeona i Helene, jedna je od najslikanijih građevina u Minsku. Svojevremno, komunisti su je pretvorili u bioskop i filmski studio. Tu se nalazi i hotel “Minsk” u kojem sam odsela. Zapravo, jedina poteškoća koju sam imala na ovom putu se odnosila na rezervaciju smeštaja. Zbog sankcija uvedenih Belorusiji, praktično, je nemoguće pronaći smeštaj preko uobičajenih aplikacija za rezervaciju. 

Upravo sa ovog Trga počinje Avenija nezavisnosti, najduža ulica u gradu, koja se proteže na neverovatnih petnaest kilometara. U ovoj ulici, koja je svoje ime kroz istoriju menjala čak četrnaest puta, nalaze se neke od najznačajnijih zgrada kao što su: Centralna knjižara, zgrada beloruskog KGB, Centralni univerzalni magazin (robna kuća), u kojoj imate utisak kao da je vreme stalo u osamdesetim godinama prošlog veka… Na kraju najdužeg bulevara u Minsku nalazi se pravi arhitektonski dragulj - Nacionalna biblioteka, koja je i jedan od simbola grada. Ne mogu da se odlučim da li je poseta lepša danju ili noću zbog prelepog osvetljenja. Ova futuristička građevina ima dvadeset tri sprata i u njoj je smešteno oko četrnaest miliona knjiga. Preporuka je da se obavezno popnete na vidikovac i da uživate u fantastičnom pogledu na grad iz kafe-restorana koji se nalazi na pretposlednjem spratu. U neposrednoj blizini biblioteke se nalazi Botanička bašta, koju nisam imala vremena da posetim, a iz informatora sam saznala da se nalazi u okviru parka Čeljskicev, gde je na površini od 96 hektara zasađeno više od devet hiljada vrsta biljaka. Preporučujem i posetu glavnoj pijaci u Minsku, koju meštani zovu “Komarovka” gde ćete najbolje doživeti kako lokalno stanovništvo živi i probati neki od beloruskih specijaliteta u nekom od obližnjih restorana.

Jedan od simbola Minska su i čuvene Kule bliznakinje, prva i poslednja monumentalna građevina koju putnik vidi ukoliko dolazi autobusom u ovaj grad. Izgrađene su 1952. godine i predstavljaju lep primer klasične staljinističke arhitekture. Meštani, međutim, nisu zadovoljni kada neko od turista zaluta unutar njihovog stambenog dela kako bi svoj dolazak ovekovečio sefijem sa ovog mesta. 

Za kraj posete ovom neverovatno lepom, čistom i urednom gradu, predlažem da u smiraj dana izađete na piće u Oktobarsku ulicu, nekad industrijski deo grada, a danas centar ulične umetnosti. U njoj se nalazi mnoštvo modernih “hipsterskih” kafea i restorana i samo ovde ćete videti grafite i murale na zidovima zgrada. Naime, jednom godišnje se održava festival ulične umetnosti kako bi se umetnici takmičili u oslikavanju zgrada, nakon čega njihova remek-dela ostaju da krase ovu lepu, ali i, definitivno, najbučniju ulicu u gradu. Jer ukoliko želite da osetite čari noćnog izlaska, nemojte propustiti da posetite upravo ovu ulicu. Poštovaoci kulture će se zadovoljiti i posetom Savremenoj galeriji umetnosti koja se nalazi, takođe, u Oktobarskoj ulici.

Rečju, ovaj grad je, apstrahujući razmatranje političkog sistema i načina upravljanja zemljom, mesto susreta istoka i zapada, prožimanja i prihvatanja dobrog s obe strane.