Ako se pitate - da li je moguće da se zgrada Vlade, Parlamenta, kao i sve najvažnije državne institucije, nalaze u jednoj ulici, odgovor je potvrdan, jer je upravo tako u  malenom Lihtenštajnu. U ovoj kneževini se živi lepo i udobno, ali je zato moj utisak da je tamo život pomalo monoton i veoma skup. Upravo zato je za posetu Lihtenštajnu dovoljan jedan dan, a da biste drugima dokazali da ste ovde bili, ne zaboravite da u lokalnoj turističkoj organizaciji tražite da vam utisnu pečat u pasoš. To "zadovoljstvo" će vas koštati tri franka.

Smeštena visoko u Alpima, između Austrije i Švajcarske, ova minijaturna evropska država, sa svega četrdeset hiljada stanovnika, koja se prostire na 160 kvadratnih kilometara, jedna je od najbogatijih zemalja na svetu. Premda ne poseduje značajnije prirodne resurse, zahvaljujući uspešnoj poreskoj politici, Lihtenštajn se razvio u izuzetno uspešnu ekonomiju kojom dominira uslužni sektor s velikim brojem malih i srednjih kompanija. Niska stopa poreza na dobit, koja iznosi svega 12,5 odsto, privukla je mnoge strane investitore da pokrenu posao upravo iz Lihtenštajna, a ovi prihodi čine oko trideset odsto državnog budžeta. Lihtenštajn nema svoju valutu, u carinskoj uniji je sa susednom Švajcarskom, te se u prometu koristi švajcarski franak. Zato budite obazrivi, jer ako plaćate u evrima, kusur će vam biti vraćen u francima po znantno nižem kursu. Lihtenštajn, sa prosečnom neto platom oko šest hiljada evra, drugi je na listi evropskih država s najvišim mesečnim primanjima (prva je Švajcarska, a posle Lihtenštajna slede Danska, Luksemburg, Monako, Norveška…). Zvaničnici Lihtenštajna tvrde da nema državnog duga, a oficijelni podaci govore da ova zemlja ima jedan od najviših BDP po glavi stanovnika u svetu. Zato nije iznenađujućimpodatak da više od polovine radne snage svakodnevno na posao dolazi iz susednih zemalja. 

U Lihtenštajn sam došla iz Ciriha, istom rutom kojom švajcarski "pečalbari" svakog jutra odlaze na posao, najpre vozom do mesta Sargans, zatim autobusom do Vaduza, prestonice ove mikrodržave. 

Od ljubazne radnice u lokalnoj turističkoj organizaciji, koja je moj boravak u ovoj alpskoj kneževini ovekovečila fotografijom na kneževskom pijedestalu, saznala sam da je Lihtenštajn druga turistički najmanje posećena evropska država. Tome doprinosi relativna izolovanost zemlje i slabe saobraćajne veze sa susedima, jer osim autobuske i železničke stanice, ovde nećete naći ni aerodrome niti auto-put (ukupna dužina dobro očuvanih drumova je oko 140 kilometara). Interesantno je da Austrijske državne železnice održavaju prugu ukupne dužine od 9,5 km kojom se ostvaruje veza između švajcarskog grada Buksa i austrijskog Feldkirha. Premda bi komplikovane saobraćajne konekcije trebalo da vas odvrate od odlaska u Lihtenštajn, netaknuta priroda, svež vazduh, planinski vrhovi, čiste reke, dinamične pešačke staze... neki su od razloga zbog kojih ćete ovaj komad planete staviti na svoju putničku misiju zvanu “najneobičniji pečat u pasošu”. 

Kneževina Lihtenštajn je parlamentarna demokratija na čijem je čelu, od 1989. godine, knez Hans-Adam Drugi. Parlament Lihtenštajna, koji se u narodu zove "Toblerone", zbog oblika zgrade sličnom popularnoj čokoladi, sastavljen je od 25 poslanika koje neposredno biraju građani. Vlada, koju sačinjava pet ministara, rukovodi izvršnim i tekućim poslovima. Za razliku od mnogih drugih ustavnih monarhija, Ustav Lihtenštajna daje knezu više značajnih ovlašćenja, što često izaziva polemike, a to, svakako, obilato koristi kao pretnju sam knez, koji navodi da bi bio spreman da s porodicom ode u Beč, u slučaju da njegova ustavna ovlašćenja budu dovedena u pitanje. Kako bi nagradio snažnu narodnu privrženost, svakog 15. avgusta, kada se obeležava nacionalni praznik, knez i njegov naslednik Alojz pozivaju sve stanovnike na pivo u bašti zamka Vaduz, rezidenciji kneževske porodice. Premda poziv na druženje cele zemlje uz pivo zvuči pomalo neverovatno, treba imati u vidu da se vladar Lihtenštajna ubraja među najbogatije šefove država na svetu, s imetkom koji se procenjuje na tri milijarde evra.

Kao što smo naveli, manje od pedeset hiljada ljudi ovu gorsku kneževinu nazivaju svojim domom, od kojih većina živi u prestonici Vaduz, kao i u najvećem gradu Šan, a interesantno je da je svega dve trećine populacije autentično iz Lihtenštajna, dok je ostatak stanovništva poreklom iz susednih država u kojima se govori nemački jezik, kao i iz ostatka sveta. U Lihtenštajnu se govori alemanski dijalekat nemačkog jezika, kao i u celom nemačkom govornom području Švajcarske, a standardni nemački je oficijalni jezik administracije. Stanovnici ove četvrte najmanje države u Evropi, i šeste najmanje države na svetu, ne samo da su bogati već su i dugovečni - u proseku žive oko osamdeset dve godine.

Od konobara Turčina, koji se raspitivao kod koga sam došla u goste, u kafeu, gde me je zadovoljstvo ispijanja kafe koštalo neverovatnih sedam franaka, saznala sam da se prosečan stanovnik Lihtenštajna oseća toliko sigurno u svojoj zemlji da čak ne zaključava vrata kuće. To nam svedoči da je Lihtenštajn država sa najnižom stopom kriminala na svetu. Poslednje ubistvo u toj državi dogodilo se pre dvadeset i pet godina, a iza rešetaka se na izdržavanju kazne nalazi svega nekoliko zatvorenika. Osuđenicima kojima sud odredi kaznu dužu od dve godine, prebacuju se u susednu Austriju.

Lihtenštajn sledi politiku neutralnosti i jedna je od retkih država koja je želela da ukine vojsku. Parlament Lihtenštajna je posle austrijsko-pruskog rata (u kojem je Lihtenštajn učestvovao sa vojskom od osamdeset vojnika, a koja se u zemlju vratila sa čovekom više), odbio je da obezbedi sredstva za izdržavanje vojske. Interesantan je podatak da je poslednji vojnik koji je služio vojsku Lihtenštajna umro 1939. godine u svojoj 95 godini. U brošuri koju sam uzela u turističkoj organizaciji pročitala sam da je Švajcarska 2007. godine slučajno "napala" Lihtenštajn. Naime, švajcarski vojnici su naoružani prešli neobeleženu granicu Kneževine Lihtenštajn i zašli skoro jedan kilometar na njenu teritoriju, dok nisu primetili grešku. Zvaničnici Lihtenštajna saznali su za ovaj incident tek pošto su ih švajcarske vlasti o tome obavestile. 

Budući da Lihtenštajn nema izlaz na more, važna privredna grana je zimski turizam. Ova bajkovita alpska kneževina je toliko mala da je možete celu obići za dva dana, a ukoliko imate samo jedan dan na raspolganju, posvetite ga obilasku prestonice. Ukoliko dolazite autobusom u Vaduz, najjeftinija opcija je da odmah kupite povratnu kartu i siđete na stanici “Post”, jer se najvažnije kulturne znamenitosti nalaze na pešačkoj udaljenosti u centralnoj zoni prestonice: Nacionalni muzej, Muzej savremene umetnosti, Poštanski muzej i Lihtenštajnska riznica. Besplatan je jedino ulaz u Poštanski muzej, gde možete da kupite i pošaljete svojim namilijima razglednicu, što u vreme savremenih komunikacija deluje arhaično, ali i romantično. Pored ovih muzeja, u glavnoj gradskoj ulici postavljene su brojne skulpture i umetničke instalacije.

Osim pomenutih muzeja, u centralnoj gradskoj četvrti, na Trgu cara Petra, koji nema oblik trga, nalazi se i državni arhiv. U neposrednoj blizini trga je neogotska Katedrala Svetog Florina, gde se kao jedna od atrakcija grada izdvaja stolica na kojoj lihtenštajnski knez sedi prilikom verskih službi, a izvan katedrale se nalazi kripta u kojoj su sahranjeni članovi lihtenštajnske kneževske porodice. U ovom nizu znamenitosti nalazi se Gradska skupština, ispred koje je spomenik s tri konja, pa, pretpostavljam, da kad se stanovnici Vaduza dogovaraju da se nađu u centru, mogu da biraju svog konja kod koga će videti (budući da nisam upoznata sa simbolikom ove skulpture). Baš tu, kod Gradske skupštine imaćete nabolji pogled na Zamak Vaduz, po kome je nazvana prestonica ove gorske kneževine, rezidenciju lihtenštajnske kneževske porodice, koja je kupila dvorac početkom osamnaestog veka, u isto vreme kada su kupili i teritoriju grada. Ukoliko ste avanturističkog duha, možete se popeti do samog zamka, ali imajte u vidu da je uspon zahtevan, kao i da nećete moći da uđete u zamak pošto u njemu živi lihtenštajnski knez sa porodicom.

U blizini Gradske kuće nalazi se nekoliko restorana, ali ukoliko odlučite da ručate u njima, budite spremni da će račun iznositi najmanje dvadeset pet evra po osobi. Meni su preporučili tradicionalno jelo “Kasknopfl”, koje je pandan našoj testenini s topljenim sirom. Najpopularnija vina su proizvodena od grožđa iz domaćih vinograda. U Lihtenštajnu, inače, postoji zvanična pauza za ručak tokom koje su vlasti propisale da je zabranjeno košenje trave i održavanje bučnih aktivnosti. Budući da su cene pica, takođe, prilično visoke (oko dvadeset evra), možete zatražiti čašu sveže planinske "česmovače", kako biste, eventualno, "ušparali" da probate neki od lokalnih slatkih delikatesa. U Lihtenštajnu je baš sve skupo, tako da je možda, ipak, najbolje da spremite i ponesete neki sendvič. Ponekad je dovoljno da vam se zasite oči lepotom viđenih prizora.