Нa, вероватно, најлепшем месту на свету налази се један – све друго, само не обичан град. Место је који има три имена - Константипољ, Цариград и Истанбул - и много идентитета. Једини је то град на свету који се налази на два континента, и који је, истовремено - и Централна Европа и Централна Азија, али и Медитеран и Оријент и Блиски исток и Балкан. А, понекад, кад се пролази неким квартовима, попут Левента или Аташехира, због изузетно високих облакодера, имате утисак да сте на тлу Северне Америке. Због свега наведеног, без претеривања се може рећи да је Истанбул – незванични главни град света.

        Истанбул је био престоница три царства (Римског, Византијског и Османског), али није главни град Републике Турске. Примат је 1923. године преузела Анкара. Тај мегаполис, који због величине, не може да се обухвати ни погледом из авиона, налази се и на копну и на води, и у ваздуху, и под земљом. Последњих година убрзано се диже у ваздух, јер се граде стотине облакодера који имају и више од педесет спратова. А има Истанбула и под земљом, с обзиром на метро чије линије се на мапи шире попут паукове мреже. Метро правци прокопани су и испод Босфора, па је необичан осећај вожње у вагону када знате да сте дотакли „дно дна“, односно да вам је море изнад главе.

         У истанбулској агломерацији, када су саобраћајне гужве, дуже се путује од аеродрома до центра, него авионом из било које европске државе до ове ваздушне луке. У Истанбулу се налазе два међународна аеродрома - већи и познатији зове се по самоме граду „Истанбул аеродром“ и налази се на европској страни града, а други аеродром се налази на азијској страни и носи назив по усвојеној кћерки оснивача модерне Турске Кемала Ататурка „Сабиха Гокче аеродром“, која је, узгред, била и прва жена пилот у Турској. Од ових аеродрома до одредишта у граду може се стићи таксијем или аутобусима (такозвани хавабуси). Плаћање карата је у лирама, а за један евро добија се осамнаест турских лира. 

          Ако, пак, из средишта Истанбула одлучите да идете на море, за то вам нису  потребне вишедневне припреме, јер сте на обали за неколико минута. Распоредио се велеград на бреговима и обалама два мора (Црног и Мраморног), једног мореуза (Босфора) и једног залива (Златног рога). Интересантно је да Турци за Босфор имају свог назив - Богазичи, а Златни рог за њих је Халиџ. На обали Босфора налази се некадашња царска палата Долмабахче чија је градња завршена 1853. године. Ово здање је требало да сведочи о турском приближавању Европи, те је грађено по узору на париски Лувр, лондонску Бакингемску палату и бечки Хофбург. Због изузетно великих трошкова подизања овог ремек-дела архитектуре, државна каса је у 19. веку банкротирала. Данас палата доноси приходе буџету од туриста, пошто се наплаћују улазнице за обилазак унутрашњости и необично лепих вртова с чудесним фонтанама.

Претходно су турски султани четири века боравили у Топкапи палати која је саграђена на наредби Мехмеда Другог Освајача, који је 29. маја 1453. године заузео тадашњи Константинопољ. Ова палата се налази на месту где се Босфор спаја с Мраморним морем, а у оквиру њених зидина је и црква Свете Ирине, једини хришћански храм у Истанбулу који није био претворен у џамију. Црква је дуго времена била арсенал за складиштење оружја. Долмабахче и Топкапи данас су музеји и сви бедекери препоручују да их туристи посете.

Истанбул може да се разгледа и са воде и за то су туристима на располагању бројни бродови који крстаре Босфором. Заинтересовани могу да се одлуче за правац према Црном мору мореузом преко кога је недавно изграђен трећи мост назван „Султан Селим“. А могу и до Принчевских острва у Мраморном мору (Бујукада, Хејбелиада, Бургазада, Киналиада) која су претворена у зелене оазе, намењене купању, шетњи, вожњи бицикла, или седењу у парковима и ресторанима. Бродска линија води и до завршетка залива Златни рог, изнад којег се уздиже брдо Пјер Лоти (названо по француском писцу, заљубљенику у овај крај), одакле се из панорамских ресторана пружа предиван поглед на копно и воду. Такође, врло леп је поглед и са азијске стране. На врху највишег брда у том делу града налази се нова џамија Чамлиџа, највећа у Турској, у којој може да се моли четрдесет хиљада верника. Поред овог верског објекта је ресторан за препоруку („Сосијал тесислери“). У ланцу ресторана с овим називом цене су осетно ниже него у осталим комерцијалним, јер их држава субвенционише, али се зато дуже чека на слободно место у њима. Таквих ресторана има и на другим видиковцима, а посебно препоручујемо оне у парку Јилдиз на Бешикташу, у парку Емигран, односно на обали Босфора,у Арнавуткоју, Јеникоју, Бејкозу.... 

          Истанбул је једино место на свету у којем паузу за ручак од сат времена можете да искористите тако што ћете отићи чак на други континент. Додуше, то интерконтинентално путовање не траје сатима, већ само десет минута и можете да га обавите редовном бродском линијом, на пример, од Бешикташа до Ускудара, користећи карту за градски превоз, односно тамошњу варијанту „бус плуса“. Иначе, Турци су, кад је реч о градском превозу, веома дисциплиновани - сви улазе искључиво на предња врата аутобуса и трамваја и сви имају плаћене карте. Због тога не може да „прође“ наше позивање на јавашлук који је, тобоже, последица турске владавине нашим крајевима.

       Истанбул је највећи европски град, додуше, рачунајући и његов трансконтинентални део. Недавно је по броју становника - петнаест милиона (званично, а незванично и око двадесет милиона), премашио Москву, а његовим саставним насељима сматрају се и она која се налазе сто километара од централног трга Таксима. Овај „град градова“ има више житеља него неколико европских држава заједно. Само једна његова општина, на пример Бешикташ, многољуднија је него већина европских главних градова. Иако није главни град, Истанбул је остао привредно, трговачко, финансијско, саобраћајно, културно и спортско средиште Републике Турске. Овај мегапослис личи на кошницу у којој све зуји и ројеви су густо збијени, али у којој се зна ред и у којој има знатно више радилица (раде и сасвим мали чланови заједнице), него трутова. Турци изузетно много полажу на образовање. У њиховој држави постоје веома квалитетне школе и универзитети, а све више младих стичу дипломе на хиљадама факултета нових и старих, који имају своје огранке широм света. У Истанбулу се из године у годину повећава и број студената из Србије који добијају стипендије турске владе да се усавршавају у знању турског и арапског језика, историје, архитектуре, технике и других научних области.

           Иако становници Истанбула знају да уживају у доколици, у њему је сваки дан за многе запослене радни дан - локали су отворени и викендом. Радно време продавница завршава се обично у 22 часа, а ресторани су отворени и много дуже. Приликом уласка на метро станице, тржне центре и јавне институције обавезно се пролази кроз детекторе за метал, а на скенерима се проверава садржај торби, ташни и кеса. Становници и посетиоци су то прихватили као нешто што је постало саставни део живота у огромној метрополи. 

          За становника Србије највећи турски и европски град има посебан значај. Истанбул је био престоница царства које се у време своје највеће моћи у 17. веку простирало од  Афричког рога и Персијског (Арапског) залива на истоку, до Истре и зидина Беча на западу. Кроз нашу историју дуже нам је био главни град, него Београд. Пуних четири стотине година на тамошњем двору, на којем је и српски био званични језик, доношене су одлуке од највеће важности за наш народ. Зато се, ваљда, на истанбулској градској тврђави налази Београдска капија, а на ободу града Београдска шума. Посетиоцима из Србије (или Србистана, како кажу Турци) нису потребне визе, док се од путника из земаља Европске уније захтевају, по принципу реципроцитета. Новина је да од ове године, уколико путују авионом, држављани Србије могу ући у Турску само са личном картом. 

         Иако се о укусима не расправља, у ресторанима Цариграда једе се царски, можда, најукуснија храна на свету. Ако у тим објектима на свом језику наручите пиле, погачу, сарму, чорбу, чобан салату, шећер, кавурму, шкембиће, ћевапе, пилав, мантије, сутлијаш, ђувеч, бурек, ћуфте, бурек, ђеврек, џигерице, бубрег, ракију, кадаиф или баклаву... – сваки конобар у сваком ресторану непогрешиво ће вам донети вашу наруџбину. Цене су сличне београдским. Углавном, може се јести с ногу и за два евра, а у ресторанима се може добити комплетан оброк за десетак евра.

         За неке речи које смо преузели из турског језика никада не бисмо рекли да су њихове, јер су се потпуно одомаћиле. Али тек када дођемо на тло ове земље и чујемо их у употреби, схватимо њихово порекло. Такав је случај с речима „чекић“, „кичма“, „мердевине“, „чизма“, „челик“, „кантар“, „јастук“, „папуча“, „маказе“, „сандук“, „боја“, „паре“, „галама“, па и појмовима „мајмун“, „будала“ или „шашав“...

         У граду с хиљадама џамија, на обали Златног рога, у делу града који се зове грчки Фанар, или турски – Фенер, налази се и Цариградска Патријаршија, а у њему столује православни васељенски патријарх Вартоломеј, први међу једнакима у православном свету. Храм Светог Георгија у којем се одржавају богослужења налази се иза зидина и добро је чуван, јер је Патријаршија више пута била на удару исламских екстремиста, који су изводили бомбашке нападе на православну светињу. У овом здању налази се стуб, за који се верује да је за њега био привезан Исус Христос када су га шибали римски војници. У Цариграду се налази још неколико хришћанских храмова, од којих истичемо – цркву Христа Спаситеља у Пољу, која се налази у четврти Едирнекапи и бугарску цркву Светог Стефана на самој обали Златног рога, 

          Планетарно позната црква Свете Софије (данас џамија Аја Софија) освештана је 537. године и наредних 916 година била је православна саборна црква, седиште цариградског патријарха и место где су крунисани византијски цареви. Према историјским изворима, велики руски кнез Владимир, који је био многобожац, одлучио је да прихвати хришћанску веру пошто је у Светој Софији присуствовао величанственој литургији, после које је рекао: „Не знам да ли сам био на земљи или на небу.“ То се догодило 988. године. Године 1453. храм Свете Софије претворен је у џамију и то је био до 1931, да би четири године касније постао музеј све до 2020. године, када је одлуком турских влати, Аја Софија поново постала џамија.  

            Посетиоцима из Србије посебно су атрактивна места за куповину - Капали чаршија (Гранд базар) и Египатска пијаца (Мисир чарши). На овим местима има свега, па и преко тога. Цене зависе од спретности преговарања купаца, а српски језик, који се некад говорио на турском двору, преместио се међу трговачке тезге. Последњих година у Истанбулу су изграђене десетине великих шопинг центара (Вадиистанбул, Зорлу, Кањон, Истиње...), који по својој снабдевености нимало не заостају за сличним објектима у САД и земљама западне Европе.

        Такав је Истанбул (Константинопољ, Цариград) – јединствени град на два континента, у којем се контрасти не сукобљавају, него допуњују. И управо зато, како је то сликовито изговорио Наполеон Бонапарта: „Када би цео свет био једна држава, Истанбул би био њен главни град“ .