Србија нема амбасадора у Јордану (за ову земљу је задужен наш амбасадор у Сирији), али зато има свог незваничног представника у овој земљи, као и још три хиљаде „амбасадора“ широм Јордана. То су дипломци Београдског универзитета, а један од њих је и Атеф Кавар, инжењер грађевинарства, успешан пословни човек, отац два сина и три кћери и некадашњи посланик парламента Хашемитске Краљевине Јордан.

Кавар је пре више од четрдесет година завршио Грађевински факултет у Београду. Власник је велике грађевинске компаније у Аману, главном граду Јордана. Његово предузеће изградило је многе значајне објекте, укључујући и здање Америчког универзитета у Мадаби. Српски језик није заборавио, јер одржава везе с колегама и пријатељима из Србије. Пријатељи га зову Аца, а то су прихватили и његова супруга Меџида и петоро деце Џуд, Дина, Ханин, Анис и Низар.

Истиче да је у Србији боравио дуго, јер се током студирања, усавршавао и радио, и да му је у најлепшем сећању остало време проведено у нашем главном граду.

-        У Београд сам дошао с непуних 21 годину, без знања српског језика. Годину дана сам учио ваш језик у Институту за стране језике, да бих могао да упишем студије на Грађевинском факултету. Након мог доласка у Србију, на првој години студија, у Јордану је 1967. године почео шестодневни „Јунски рат“ (израелска окупација Западне обале Јордана). Било ми је тешко, желео сам да на неки начин помогнем свом народу и земљи. како би се ослободили, и то ме је подстакло да се активно бавим политиком. Био сам секретар Организације Комунистичке партије Јордана у СФРЈ. Политичке активности су ми одузимале много времена, односно успоравале мој напредак на студијама. Југославија је била добар домаћин странима студентима. До почетка „Јунског рата“ није прављена разлика између Палестинаца и Јорданаца, а тада се на светској политичкој сцени појавио Палестински ослободилачки покрет (ПЛО), на чијем је челу био Јасер Арафат. Он је био велики пријатељ Тита, који је у то време био вођа Покрета несврстаних земаља, a Београд је био центар где се одлучивало о важним међународним питањима.

Кавар је у својству секретара Организације јорданске Комунистичке партије у Југославији имао прилике да упозна многе арапске лидере који су посећивали Београд. Наглашава да се више пута састао са Јасером Арафатом, приликом његових боравака Југославији.

-    Интересантно је да сам због свог политичког активизма, као и познавања оба језика, српског и арапског, седамдесетих година прошлог века у Београду словио за „експерта“ за  југословенску политику и често сам био позиван на састанке амбасадора арапских земаља, будући да они нису говорили српски језик, па нису могли да читају српске новине и да се информишу. Странка, којој сам припадао у то доба, била је против растућег еврокомунизма и Титове политике, а како сам ја био Титов симпатизер, имао само много потешкоћа по повратку у своју земљу. 

У знак сећање на те дане, на зиду у својој радној соби Кавар држи Титову слику, а посебне госте из Србије служи кафом у позлаћеним шољицама са сликом бившег југословенског председника. Кавар је у Београду стекао пријатеље за цео живот, а са некима од њих је и даље у свакодневном контакту.

-   Београд ми је остао у најлепшем сећању и због дружења. Међу тадашњим колегама имао сам велики круг пријатеља, од којих се и данас виђам с браћом Новковић – Љубом и Миланом. Сећам се да сам често био гост на недељном ручку у њиховој кући, а родитељи мојих другова, покојни чика Ратко и тетка Гина, су ме гледали као свог сина. На окупљањима породице Новковић осећао сам се као трећи брат, а највише сам се радовао када је тетка Гина спремала пасуљ са сувим ребрима или сарму. Остали смо у контакту све време и када нам прилике дозволе, ми се сусрећемо, у Аману и Београду. Такође сам се дружио с Банетом Ивковићем, који је као универзитетски професор био у комисији за одбрану мог дипломског рада и много ми је саветодавно помогао у самом почетку моје грађевинске каријере. Морам да споменем и моје пријатеље, универзитетске професоре арапског језика - професора Прашчевића и професора Радета Божовића, некадашњег шефа Оријенталистике и декана Филолошког факултета у Београду. Са њима сам се често дружио преводећи стихове великог палестинског песника Махмуда Дарвиша, а част ми је што сам аутор једног од поглавља уџбеника за арапски језик на првој години студија, који је приредио професор Божовић.

Због веза које одржава са Србијом и српским народом, Кавар је требало да буде почасни конзул наше земље у Јордану, међутим, то се није догодило.

-  Био сам предложен 1995. године, од стране тадашње власти, за почасног конзула СР Југославије у Јордану. Колико ми је познато, моје именовање је прошло све процедуре, како у Београду, тако и у Аману, када ми је мој велики пријатељ, покојни амбасадор Оливер Потежица, јавио да он долази у Аман да припреми терен за отварање српске амбасаде у Јордану. Судбина је тако хтела да моја мисија почасног конзула буде завршена и пре него што је почела. Наравно, то ме није спречило да све ово време радим на јачању наших односа. Једну од мојих канцеларија у Аману сам чак уступио амбасадору Потежици за потребе отварања југословенске амбасаде у Јордану. Док је он боравио овде били смо нераздвојни, помогао сам му све што је било у мојим могућностима. Мислим да сам, са и без титуле, био и остао велики пријатељ српског народа. Ми Јорданци још увек немамо нашу амабсаду у Србији (надлежна је јорданска амбасада у Атини). јер је затворена у време НАТО агресије на Србију, када се наш отправник послова у Србији вратио за Аман.

Бавећи се политиком, Кавар је имао прилику да упозна Слободана Милошевића, као и друге српске политичаре.

-  Да, упознао сам тадашњег председника Србије Милошевића на једном пријему. На тај пријем смо, заправо, били позвани мој старији брат Фахри и ја. Он је био посланик у нашем парламенути и тада смо били гости Удружења књижевника Србије на међународним Октобарским сусретима писаца. Била је то велика част за мене. Провели смо сат времена са Милошевићем. Разговарали смо о односу Запада према Србији, односно о нападу НАТО снага на вашу земљу, као и о питању ембарга према Ираку. Такође сам имао прилику да упознам и актуелног српског министра спољних послова Ивицу Дачића који је у неколико наврата био у трансферу за Ирак преко Амана. Потежица ме је упознао са њим, заједно смо путовали за Ирак где сам својевремено имао неколико великих пројеката за њихову војску.

Кавар је током своје богате политичке каријере био посланик у парламенту Хашемитске Краљевине Јордан. У законодавном дому је представљао јорданске хришћане, којих има око две стотине хиљада.

- Био сам независни посланик у периоду од јануара 2013. до  краја 2016. године. Постојала је могућност да будем реизабран, али сам одлучио да се не кандидујем. Током свог посланичког мандата био сам председник  Демократског блока, известилац парламентарних одбора за спољне послове и енергетику и члан  Интерпарламентарне скупштине православља. На једном од заседања ове међународне организације сам упознао дугогодишњег српског посланика Александра Чотрића, кога много поштујем и с којим сам остао у контакту.

У разговору за Политикин Магазин, Кавар истиче да осуђује неправедну НАТО агресију на Србију и покушаје одвајања Косова од матичне Србије, као и то што је његова земља признала једнострано проглашену независност Косова.

- Нажалост, наша званична политика није потпуно  независна и то се десило под утицајем Запада. Знамо да је ово питање неправедно, као и да је Косово део Србије, да су тамо српске светиње. Примера ради, моја држава је без разлога и без повода, прекинула односе са Северном Корејом само зато што други имају затегнуте односе са том државом. Кавар истиче да ће, када његова земља буде водила самосталну политику, бити повучено спорно признање такозване косовске независности.

Бивши српски студент, због посла, много путује и каже да му се често деси да, кад чује да неко говори српски у Лондону или Бечу, увек се несвесно окрене и покуша да заподене разговор. Прошле године је боравио у Београду са својим синовима којима је хтео да покаже град у коме је живео. Омиљена места у Београду су му Скадарлија и Ташмајдан. Његовим синовима посебно се свидела боемска атмосфера у београдским ресторанима.

- Кад дођем у Београд, одседам искључиво у хотелу „Метропол“, пошто се налази у непосредној близини мог некадашњег факулета, а Скадарлија је место коме се, због музике и староградске песме, увек радо враћам. Као страни студенти били смо чланови Клуба међународног пријатељства и одржавали смо недељни скуп под називом „На двадесет другом меридијану“. Сваког четвртка увече смо се окупљали и дружили уз поезију и песму. Наше окупљање се тако звало, јер се Београд налази на 22. меридијану источне географске дужине. Кад год нађем слободног времена, на интернету слушам староградске песме, посебно Звонка Богдана или мелодије из „Коштане“. Пошто сам редовно одлазио у позориште, имао сам прилику да упознам познате српске глумце - Љубу Тадића, Раду Ђуричин и Ружицу Сокић. У својој библиотеци чувам књигу „Теби, моја Долорес“, са посветом ауторке др Саше Божовић, којој сам обећао да ћу њену књигу превести на арапски језик.

Кавар напомиње да је књигу почео да преводи, али да му предстоји завршетак овог посла. С поносом истиче да је зато у целости превео текст Душка Радовића, који се чита приликом венчања и да се нада да ће имати прилике да га ускоро прочита на венчањима својих синова.

Атефова бројна породица је сложна и, упркос обавезама и пословима ван Амана, често се окупљају за столом. Тада његова супруга Меџида спрема маснаф - традиционално јорданско јело, јагњетину која се служи на пиринчу са преливом од јогурта и додатком бадема. Знајући колико је образовање значајно, поготово оно стечено у иностранству, своју децу је одшколовао на престижним универзитетима у Енглеској и Канади. Атефова супруга води једну приватну предшколску установу и брине о кући која се налази у елитном делу Амана. Ћерке, Џуд, Дина и Ханин су успешне предузетнице, а синови, пак, нису кренули очевим стопама, већ су се остварили радећи на значајним позицијама у међународним коорпорацијама у Прагу и Ријаду. За крај разговора, Атеф истиче да би волео да, са целом породицом да посети Београд,  јер, како каже: „Своје студентске дане у Београду никад неће заборавити,  пошто је био и остао Југословен у души“.