Kada pomislite na Španiju, prve asocijacije će mnogima biti Madrid i Barselona. Međutim, pravi duh Španije, onaj koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim, može se najviše osetiti na jugu, u Granadi, nekadašnjoj prestonici Andaluzije, a jedna španska izreka to potvrđuje: “Ako treba da vidite samo jedan grad u Španiji, neka to bude Granada”.

U Granadu sam stigla autobusom iz Malage. Jednodnevni izlet, koji ću pamtiti celog života, koštao me je samo deset evra, budući da sam autobusku kartu kupila preko interneta mesec dana uoči puta. Granada još uvek ne slovi za popularnu destinaciju među našim turistima, ali zahvaljujući novoj avionskoj liniji (Beograd - Malaga), našeg nacionalnog prevoznika to će se, verujem, uskoro promeniti. Od glavne autobuske stanice u Granadi, gradskim prevozom (linija 33), stiže se za manje od četvrt sata do centra grada (ulica Gran Via), po ceni od 1,40 evra, koliko košta karta kad se kupuje kod vozača. 

Ukoliko dolazite u periodu od marta do maja, ponesite u rancu i zimsku i letnju odeću, s obzirom na to da se Granada nalazi u podnožju planine Sijera Nevada i od mora je udaljena oko 150 kilometara. Granada je bila prestonica mavarskog carstva (od trinaestog do petnestog veka), sve do 1492. godine kada su, bez prolivene krvi, katolički kralj Fernando i kraljica Izabela preuzeli ključeve grada i poslednjeg mavarskog cara Boabdila proterali sa Iberijskog poluostrva. Ostalo je zabeleženo da je tokom opsade grada,  italijanski moreplovac Kolumbo posetio kralja Fernarda tražeći novčanu pomoć za svoju misiju pronalska morskog puta do Indije. Premda je prvobitno bio odbijen, nakon što je Alhambra “pala”, točak istorije se promenio u korist Španaca, a naredne godine je Kolumbo otkrio Ameriku.

Mavari (muslimani) su, zajedno sa Jevrejima i španskim hrišćanima, u Granadi ostavili neizbrisiv trag, naročito u arhitekturi. U skladu s nazivom samog grada (reč granada označava nar), simbol ovog voća je inkorporiran u ukrase i fasade na mnogim objektima bogate kulturno-istorijske špansko-mavarsko-jevrejske zaostavštine u Granadi. U starom delu se  posebno ističe velika gotska katedrala i kraljevska kapela gde je sahranjen najpoznatiji španski kraljevski par.

Najlepše, najveće i najpopoznatije dostignuće mavarske arhitekture i hortikulture je Alhambra, palata i tvrđava sa prelepim vrtovima Heneralife (Generalife) na brdu iznad Granade. Naziv Alhambra, verovatno, potiče od crvene boje gline od koje je utvrđenje izgrađeno. Međutim, ranije je Alhambra bila prekrivena belom bojom, pa postoje i mišljenja da ime grada vodi poreklo od boje baklji koje su osvetljavale grad noću. Kompleks je prvobitno sagrađen za potrebe vojske, te je ovaj prelepi dvorac istovremeno i utvrđenje. Prema izvorima iz arapskih tekstova, današnja građevina podignuta je u doba dinastije Nasrida u trinaestom veku kada je Mohamed-ibn Nasr, osnivač dinastije Nasrida, bežao od progona kralja Ferdinanda III koji je pokušavao da oslobodi Španiju od Mavara. Ostalo je zabeleženo da je Ibn Nasr 1238. godine izabrao Alhambru za svoje prebivalište, te je u skladu sa tim odlučio da započne izgradnju novog dvorskog kompleksa koji bi više odgovarao sedištu kralja. Planovi su predviđali izgradnju šest palata, dve kružne kule i brojnih kupatila i vrtova. Tokom vladavine dinastije Nasrida, Alhambra je pretvorena u kraljevski grad koji je posedovao sisteme za navodnjavanje, odnosno kanale za zalivanje vrtova Heneralifea. Mavari su vladali Alhambrom sve do 1492. godine kada su je, bez borbe, zauzeli katolički vladari - kraljica Izabela I od Kastilje i kralj Fernando II od Aragona i tada postaje kraljevski hrišćanski dvor. Tokom osamnaestog i devetnaestog veka Alhambra biva zapuštena, dotle da su je Napoleonove trupe pretvorile u vojne barake, a utočište u njoj su tražili lopovi i beskućnici. Kao jedan od najznačajnijih španskih srednjovekovnih kulturnih spomenika, Alhambra se našla među kandidatima na listi “sedam čuda Novog sveta”, ali pošto kandidatura nije prošla, uvrštena je na Uneskovu listu svetske baštine, u sklopu zaštićene celine Alhambra, Heneralife i Albasin.

Ukoliko planirate posetu Alhambri, savetujem da karte kupite preko zvaničnog sajta, pre nego što odaberete let i hotel. U suprotnom, može vam se desiti da ne uspete da uđete u ovaj jedinstveni kulturno-istorijski kompleks. Primera radi, ja sam kartu kupila sredinom avgusta prošle godine za putovanje u oktobru, i već tada je većina datuma za posetu bila popunjena. Ukoliko planirate da prenoćite, preporuka je da smeštaj potražite u obližnjem Albasinu, a u tom slučaju do Alhambre možete stići peške. Ukoliko dolazite na jednodnevni izlet ili odsedate u centru grada, obavezno koristite gradski prevoz (minibus C 30 i Cn32), ili taksi. Savet je da dođete mnogo ranije u odnosu na vreme za koje ste rezervisali ulaz u Nasridovu palatu, odakle počinje zvanični obilazak ovog veličanstvenog dvorskog kompleksa i utvrđenja, bašti i vrtova. Alhambru je rečima teško opisati, ovu kopiju raja na zemlji treba doživeti. Meni je trebalo nepunih šest sati da sve natenane obiđem, mada ako hodate brzo, bez pauze, potrebno je najmanje tri sata. 

Pogled kao s razglednice na Alhambru je sa  Trga Svetog Nikole u Albasinu, koji se nalazi naspram čuvenog kompleksa i odakle se naziru vrhovi najvišeg španskog planinskog venca Sijera Nevade. Preporuka je da posetu vidikovcu “pikirate” u vreme zalaska sunca kako biste doživeli čaroliju Alhambre u potpunosti, onda kada dnevno svetlo zameni noćno osvetljenje uz akorde flamenka sa akustične gitare i ples lokalnih izvođača. Albasin je stara mavarska četvrt, danas prepoznatljiva po kućama bele boje, koje su nekad davno bile dom neimarima i umetnicima, graditeljima Alhambe. Odatle, kad uskim ulicama i stepenicama krenete da se spuštate ka centru grada, napravite pauzu u nekoj od kafedžinica tj.čajnica koje će vas za tren izmestiti u Maroko. Pauzu za ručak preporučujem u nekom od restorana u centru na Bib-Rambli. Tu se nalazi i veliki bazar koji se sastoji od nekoliko uskih ulica, koje se prostiru sve do katedrale. 

Tradicionalna arapsko-andaluzijska kuhinja Granade potiče iz vremena kada su je naseljavale tri etničke i verske grupacije (muslimani, hrišćani i jevreji). Tek nakon proterivanja Jevreja i Mavara, hrišćani su češće koristili svinjsko meso u spremanju jela, a  šunka sa Trevelesa je najpoznatija mesna prerađevina. Tradicionalna predjela - tapas su karakteristična za celo područje Andaluzije, a u Granadi ćete uz naručen tapas, dobiti i besplatno bezalkohono piće. Tipična jela Granade su pasulj sa šunkom i tortilja sakromonte, koja se priprema od kuvanog mozga i goveđih testisa, koji se potom mešaju sa jajetom.Od drugih jela, treba izdvojiti čorbu  “olla de San Antón” koja se obično jede tokom zime, zatim čorbu od kupusa, te onu koja se sprema od povrća i mahunarki. 

Granada je i dom velikom broju studenata na razmeni, te zato imajte u vidu da su cene na mnogim mestima povoljnije nego u ostalim andaluzijskim gradovima. Uveče možete otići na flamenko, jer se smatra da ovaj ples potiče upravo iz Granade. Ukoliko imate vremena, pored Alhambre, obiđite neki od muzeja u Granadi (Arheološki i Etnografski muzej, Muzej likovnih umetnosti, Muzej velikog španskog pesnika Federika Garsija Lorke...) Najpoznatija poema o Granadi potekla je iz pera Frederika Garsija Lorke, koji je ovde živeo i stradao. Smatra se da je on prva žrtva Španskog građanskog rata, ne zna mu se grob ali zato možete posetiti park u kome se nalazi njegova kuća pretvorena u muzej.

Granada je mesto gde se susreću i stapaju tri kulture, tradicije i gastronomije, a gostoljubivi domaćini učiniće sve da se i vi osećate da tu pripadate.